Zamisli da ovaj tekst čitaš pre jedno 50ak godina. Recimo tamo negde ‘40ih godina prošlog veka.

Od trenutka kad si se rodila znala si da ćeš biti domaćica – jer to je ono za šta su žene rodjene. Tvoji dani se sastoje od kućnih poslova – priprema za život sa mužem. Udala si se sa 16 godina. Verovatno tvoj muž obezbedjuje novac do koga živiš jer ti ne radiš. Čak ne umeš ni da čitaš, o pisanju da ne govorimo. Nemaš pravo glasa na izborima. Iz kuće izlaziš samo kada si sa mužem. U slučaju da je potrebno obaviti neki hiruški zahvat – tvoj muž mora dati svoj pristanak. bez njegovog potpisa možeš i da umreš. Od škole nema govora – to ionako nije za žene. U slučaju da negde radiš primaš manju platu od muškaraca jer ionako „radiš za džeparac“. Tvoj dan – uvek isti. Kuća i samo kuća. Mašina za čišćenje, kuvanje i radjanje dece. Tako u krug.

Sada, wruuuum – vraćamo se na januar 2010. godine.

Ustaješ ujutru i žuriš na posao. Uskačeš u svoj novi automobil i, probijajući se kroz gužvu, stižeš do posla. Malo kasniš, ali to se šefici uvek toleriše. Tvoji saradnici dolaze na jutarnji raport, ti im redom podeliš dnevne zadatke. Zavališ se u fotelju i razmišljaš o mestu gde ćeš na letovanje – leto je blizu. Tu i tamo prošetaš kroz kancelarije čisto da im daš do znanja da nema zezanja. Posle posla skokneš da se vidiš sa drugaricama (obožavate varijante Sex&City), popiješ jednu kaficu i ugovoriš večernji izlazak. Kupiš par krpica, nove cipele (naravno – nećeš valjda u starim večeras), pokupiš naručenu klopu u restoranu i odlebdiš kući. Posle brzog tuša i klope malo odremaš, čuješ se sa mamom i drugaricama (opet), odeš do kozmetičkog salona. Hop – već je veče, spremaš se za izlazak. U klubu uvek ima dobrih tipova, znaš da večeras nećeš spavati sama. Skakanje, djuskanje, gola ramena, martini i disco night. Ipak ćeš sama kući – ma može ti se. Naučila si da je bolje biti sama i zadovoljna nego sa nekim i nezadovoljna. Ionako ih ima koliko hoćeš, tvoje je samo da odabereš. Sedaš u taxi, spavanje – čekaš novi dan, uživaš jer je tako dobro biti žena 21. veka…

Sad ja vas da pitam – šta je još potrebno da bi bile zadovoljne?