Lena je sa svojih 20ak i nešto postigla dosta. Dogurala je do asistenta javnog tužioca, sa velikom šansom da u sledećem mandatu bude i nešto više. Uvek me je kopkalo pitanje: na koji način je došla do te funkcije? Javni tužioc je u to vreme bila jedna samouverena ženturača čiji je pogled odavao duboku mržnju prema muškarcima. U njenom timu su uvek bile samo žene. Moram da priznam da je svoj posao radila dobro, čak i suviše dobro. Zato je kod nas u komori dobila nadimak „zmaj“ – što zbog svoje profesionalne snage, što zbog vatre koja joj je kuljala iz usta…

Elem, Lena je u to vreme bila za mene totalna misterija (eh, koja žena to nije…). Ne samo za mene – u klubu su se ispredale priče da je neko video negde sa nekim, pa onda sa nekom… Medjutim, sada znam da su sve to bile puke izmišljotine nezrelih muškaraca koji nisu uspeli da je opale… Iskrenp, ja sam tada mislio da je ona u vezi sa zmajem. Ukoliko je u vezi sa zmajem, kakva god to bila veza – teško ću moći da je zainteresujem. Pomisao na njih dve u krevetu mi je, priznajem, delovala uzbudljivo… Ok, idem dalje…

Znaš, kod nas često organizuju seminare na kojima predstavnici advokatske komore i državne administracije analiziraju nova rešenja u sudskoj praksi. Kao i u svakoj dobroj priči, desilo se ono što sam i želeo – i Lena i ja smo bili učesnici. Seminar je trebao da traje tri dana, a održavao se u Fagerborg hotelu u Lilleströmu, nadomak Osla. Idealna prilika!

Neću da te davim detaljima o seminaru, to ionako nije bitno za priču. Medjutim, zamisli sledeće: zebraste visoke elegantne cipele, crne čarape, crna suknja do kolena tako pripijena uz kukove da ti se čini da je samo za nju krojena. Guza izvajana, čini ti se da je stvorena za seks. Sako sa dubokim V izrezom, grudi koje se diskretno naziru ispod nje. Prave skandinavske grudi, jedre i pune. Kosa uvijena visoko preciznošću pravog hirurga, svaka vlas kose na svom mestu. Diskretna šminka, uklesan osmeh. Usne… Eh, kad sam došao do usana shvatio sam da sam se toliko uzbudio da bih je odvalio tu pred svima, bez imalo stida…

Rešio sam da moj prisup bude direktan i nedvosmislen.

Nisam sebi mogao da dozvolim da je neko od dripaca sa seminara pokupi pre mene. Ustao sam, prišao joj i šapnuo: „šta god budeš danas radila – ne zanima me. Medjutim, noć rezerviši za mene“. Nakon tih reči sam se polako okrenuo, vratio se na svoje mesto i mirno seo. Ona je na trenutak zastala, pa krenula ka meni, a onda mirno izašla iz prostorije…

Sada mi je ostalo da čekam noć.

Tog prvog dana, nakon tog našeg kratkog razgovora, ona me je vidno izbegavala. Čak je i za večerom sedela na sasvim suprotnom kraju sale, iako je praksa da kolege koje dolaze iz istog grada sede za jednim stolom. Znao sam da je u tom trenutku već sve rešeno, da je ona već donela odluku. Medjutim, kako nisam znao šta je odlučila – rešio sam da nastavim dalje. Prišao sam njenom stolu, izvinio se kolegama koji su bili sa njom i rekao joj samo broj: „207“.

Nakon toga sam polako krenuo do svoje sobe, misleći da ona neće doći. Ušao sam u svoju sobu i legao na krevet, osluškujući svaki šum koji bi mogao značiti da je ona ispred mojih vrata. Medjutim, nakon nekoliko minuta ležanja i isčekivanja ja sam, onako smrvljen posle celog dana na predavanjima, jednostavno – zaspao…